У БОГОШТИЦИ, РАЂЕВСКОМ ДОМУ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ Стаза песника Срећу се већ девет година, увек око Благе Марије, у јединственом песничком дому који носи име Десанке Максимовић. Преко две хиљаде посетилаца, преко стотину учесника досад. Нема накинђурености и суревњивости, више је братства него маркетинга. Пази се на реч, гледа се у очи. Песник са Мајевице поделио им је дарове: димљени сир и брашно од пшенице белице. Невреме је тог дана тукло по Србији, али овде се ни нашалило није. Противградни систем није радио, али су чинодејствовали песници. И тако неокрзнути доспеше на ревер нашег стотог броја
Повише Крупња, на левом рамену Соколских планина, „као Божја коштица”, бива Богоштица. Село, пресечено истоименом реком, од 2007. и манастир, метох манастира Соко удаљеног десетак километара јужно. Оба манастира задужбина су сада почившег епископа шабачког Лаврентија (1935–2022), који је управо овде, у Богоштици, рођен као Живко Трифуновић.
Храм манастира Богоштица, посвећен Богородици Тројеручици Хиландарској, урађен је истоветно као Његошева заветна и гробна Капела на Ловћену. Од камена, истих је величина и облика. Лепо стоји та црквица и у овим висинама рађевским, као канула на руб простране заравни, под самом шумом листопадном. Манастир је млад, види се да ће још расти, но већ је сад по нечему посебан. У порти, на другом крају високе заравни, подигнут је Дом српске поезије „Десанка Максимовић”. Велико бело здање, као каква лађа у плавети рађевских небеса, често окупља људе из свих српских земаља и расејања. Једно од најважнијих таквих окупљања је „Стаза”, манифестација која је минулог августа одржана девети пут. Она је и нас овога пута, са групом познатих песника из Београда, призвала у Богоштицу.
„Песнички, музички и ликовни сусрет ’Стаза’ настао је 2015. године на иницијативу групе уметника из Крупња организованих у удружење ’Соларт’, уз свесрдну подршку и благослов архимандрита Нифонта (Павловића), игумана манастира Богоштица”, вели Никола Стакић, песник и један од организатора. „Владика Лаврентије наменио је песнички дом ’Десанка Максимовић’ за окупљање песника, музичких уметника и других стваралаца, па ова манифестација оживљава и испуњава ту замисао. Протеклих година ’Стазу’ је укупно посетило преко две хиљаде људи, а учесника је било преко стотину. Поред програма, фестивал негује сусретање и упознавање стваралачки оријентисаних људи. Музичка традиција из српских земаља и света, поезија, ликовни радови, фотографија, иконографија... Трудимо се да одржимо аутентичност и квалитет.”
У КРУГУ НЕМИНОВНОМ
Испред Дома српске поезије „Десанка Максимовић” види се далеко, све до на крај Соколских планина и до Јагодње. Извире помало Борања и Медведник, у прамичцима Азбуковица. Песнички сусрет је леп и једноставан, одише неком благотворном присношћу и здравим заједничарењем. Нема накинђурености и суревњивости, више је братства него маркетинга. Пази се на реч, гледа се у очи, саговорника стрпљиво саслушају. Ове године ту је први пут и један академик, Милосав Тешић, песник и лингвиста. Уз њега је Љубомир Ћорилић, бард јадарски, па Бранислав Матић, Слободан Јовић, Драган Марковић... Управо он, овај последњи, један од домаћина и један од важних српских песника средње генерације, пружа нам подсетник да некога омашком не прескочимо: ... Александра Батинић, Ђорђе Богојевић, Драган Величковић, Павле Зељић, Јованка Николић, Наташа Ђуровић, Милан Дабовић, Милена Ћировић, Драгош Робовић. Ове године објављен је и квалитетан зборник Стаза. Стиход песника (приредили Драган Марковић и Милош Зубац) са песмама свих досадашњих учесника. У њему Драган Марковић, песник који живи у Костајнику код Крупња, пише:
„Свака стаза некуда води. До неког извора, до неке ватре, до гробља, куће, богомоље, на врх брда или у дно давнине. Свака се стаза улива у другу стазу, као што се човек рукује са човеком. Није довољно просећи је, пропутити, поплочати босим стопалима и каменим коцкама. Стаза се чува и негује, походи, утврђује, одржава, једнако и без престанка. Седам по седам година, седамдесет седам по седамдесет седам људи. Где нема људи, ни стаза нема. Ни живота. И звере уме себи да пропути и дрво и звезда. Али једино човек завешта неком свом пре одласка. Уску стазу свога искуства, потраге и сумње, стазу која се неминовно састави у круг. Стазу обележену посрнућима и усхићењем. Човек је Тврда Стаза. Ако је у њему тврда вера. Стаза је човеков сусрет са собом и ближњим. Стаза је Сан. Први сан новорођенчета после страшног уласка у овоземаљску светлост. Неки од нас се тог сна више никада не сете. А неки се и не пробуде. Стаза је сретање у Богоштици. Путника, уметника, ходочасника. искушеника... Стаза код манастира у Богоштици је ове 2023. године по девети пут. Зато се осмехни и пожели добродошлицу, себи и сваком добронамерном и богољубивом.” Милосав Тешић донео „Жички натпис”, „Пећку патријаршију: Дуд Светог Саве”, „Доње гнездо”, „Клокоч поток”, „Има нека васиона”. Љуба Ћорилић, још од пре, „Измири овај дан, ове громове” (а ту и „Десанка”, и „Вишњић”, и „Србија од непокора”, наравно и „Дуња”). Слоба Јовић прегршт из Исусовог трна, па је приде поделио учесницима и димљеног сира са Мајевице и брашна од пшенице белице. Драган Марковић из Рога изобиља, из својих недавно „прибраних песама”, посејао таман колико домаћину приличи. Бранислав Матић из Благослова принео мало овдашњих слика и плодова, рађевских и јадарских, па се тако појавише и харамбаша Ђорђе Ћурчија, и Вучина, и Цвијић, и коњ Матијин крилати. Не рече којег Матије, али нас подсети да је владика Лаврентије, док је још Живко био, два разреда гимназије у Лозници завршио.
НЕТАКНУТИ НЕВРЕМЕНОМ
Донеше Стазом и други, сви редом, чиста срца и пуне фасцикле. Би красно под летњиковцем, сеником такорећи, у Дому Десанкином.
На спрату тог домаћинског белог здања, у пространој галерији, иконографске радове изложили су Слађана Маринковић, Борис Петронић и Владимир Секулић. Врло занимљиве и зналачке, и по баратању техникама и по високој ликовној писмености. Песници су дошли групно да виде изложбу. Разгледају пажљиво, неки богме и записују (можда смо, и не знајући, сведочили рађању песме). Заподенуше се разговори између две уметности, два боготражитељства, смотрени и фини. Како се скрама сутона хватала над Рађевином, преко Рупаваца све тамо до Рожња и Постења, ближили смо се музичком програму. Претходне вечери, на Благу Марију (4. август), блистали су Милош Зубац и „Калем”, а ове, суботње, Светлана Спајић, појац светског формата, родом из ових крајева. Одлична је била и етно група „Бисери” из Житорађе, под управом Горана Поп-Антанасковића. Важан елемент додао је Душан Ресавац изложбом инструмената и концертом са Ивицом Ђокићем.
После, пред повратак, сазнадосмо да је Београд и Срем, па све низ Дунав и уз Мораву, тога дана тукло невреме. Обарало дрвеће, носило кровове и контејнере, град изрешетао ролетне као шрапнели. А овде, у Богоштици, ни нашалило се није. Противградни системи нису се чули, али су чинодејствовали песници.
***
Деценија
Ове године на „Стази” обележен је и један јубилеј. Навршила се деценија рада крупањског удружења „Соларт”, без којег ни „Стазе” не би било.
Људи у „Соларту” знају да културе има онолико колико је ми направимо и живимо.
***
Ткање и игра
На „Стази” овога лета радионицу ткања водио је Зоран Слијепчевић из Зрењанина.
У недељу, ми смо већ били замакли преко брда, у Богоштици се и заиграло. Јављају нам да су то добро учинили, радосно и полетно, чланови фолклорне секције Библиотеке „Политика” из Крупња.
Повише Крупња, на левом рамену Соколских планина, „као Божја коштица”, бива Богоштица. Село, пресечено истоименом реком, од 2007. и манастир, метох манастира Соко удаљеног десетак километара јужно. Оба манастира задужбина су сада почившег епископа шабачког Лаврентија (1935–2022), који је управо овде, у Богоштици, рођен као Живко Трифуновић.
Манастир је млад, види се да ће још расти, но већ је сад по нечему посебан. У порти, на другом крају високе заравни, подигнут је Дом српске поезије „Десанка Максимовић”. Велико бело здање, као каква лађа у плавети рађевских небеса, често окупља људе из свих српских земаља и расејања. Једно од најважнијих таквих окупљања је „Стаза”, манифестација која је минулог августа одржана девети пут. Она је и нас овога пута, са групом познатих песника из Београда, призвала у Богоштицу.
групе уметника из Крупња организованих у удружење ’Соларт’, уз свесрдну подршку и благослов архимандрита Нифонта (Павловића), игумана манастира Богоштица”, вели Никола Стакић, песник и један од организатора. „Владика Лаврентије наменио је песнички дом ’Десанка Максимовић’ за окупљање песника, музичких уметника и других стваралаца, па ова манифестација оживљава и испуњава ту замисао. Протеклих година ’Стазу’ је укупно посетило преко две хиљаде људи, а учесника је било преко стотину. Поред програма, фестивал негује сусретање и упознавање стваралачки оријентисаних људи. Музичка традиција из српских земаља и света, поезија, ликовни радови, фотографија, иконографија... Трудимо се да одржимо аутентичност и квалитет.”
Испред Дома српске поезије „Десанка Максимовић” види се далеко, све до на крај Соколских планина и до Јагодње. Извире помало Борања и Медведник, у прамичцима Азбуковица. Песнички сусрет је леп и једноставан, одише неком благотворном присношћу и здравим заједничарењем. Нема накинђурености и суревњивости, више је братства него маркетинга. Пази се на реч, гледа се у очи, саговорника стрпљиво саслушају. Ове године ту је први пут и један академик, Милосав Тешић, песник и лингвиста. Уз њега је Љубомир Ћорилић, бард јадарски, па Бранислав Матић, Слободан Јовић, Драган Марковић... Управо он, овај последњи, један од 
домаћина и један од важних српских песника средње генерације, пружа нам подсетник да некога омашком не прескочимо: ... Александра Батинић, Ђорђе Богојевић, Драган Величковић, Павле Зељић, Јованка Николић, Наташа Ђуровић, Милан Дабовић, Милена Ћировић, Драгош Робовић. Ове године објављен је и квалитетан зборник Стаза. Стиход песника (приредили Драган Марковић и Милош Зубац) са песмама свих досадашњих учесника. У њему Драган Марковић, песник који живи у Костајнику код Крупња, пише:
човек завешта неком свом пре одласка. Уску стазу свога искуства, потраге и сумње, стазу која се неминовно састави у круг. Стазу обележену посрнућима и усхићењем. Човек је Тврда Стаза. Ако је у њему тврда вера. Стаза је човеков сусрет са собом и ближњим. Стаза је Сан. Први сан новорођенчета после страшног уласка у овоземаљску светлост. Неки од нас се тог сна више никада не сете. А неки се и не пробуде. Стаза је сретање у Богоштици. Путника, уметника, ходочасника. искушеника... Стаза код манастира у Богоштици је ове 2023. године по девети пут. Зато се осмехни и пожели добродошлицу, себи и сваком добронамерном и богољубивом.”
Милосав Тешић донео „Жички натпис”, „Пећку патријаршију: Дуд Светог Саве”, „Доње гнездо”, „Клокоч поток”, „Има нека васиона”. Љуба Ћорилић, још од пре, „Измири овај дан, ове громове” (а ту и „Десанка”, и „Вишњић”, и „Србија од непокора”, наравно и „Дуња”). Слоба Јовић прегршт из Исусовог трна, па је приде поделио учесницима и димљеног сира са Мајевице и брашна од пшенице белице. Драган Марковић из Рога изобиља, из својих недавно „прибраних песама”, посејао таман колико домаћину приличи. Бранислав Матић из Благослова принео мало овдашњих слика и плодова, рађевских и јадарских, па се тако појавише и харамбаша Ђорђе Ћурчија, и Вучина, и Цвијић, и коњ Матијин крилати. Не рече којег Матије, али нас подсети да је владика Лаврентије, док је још Живко био, два разреда гимназије у Лозници завршио.
Донеше Стазом и други, сви редом, чиста срца и пуне фасцикле. Би красно под летњиковцем, сеником такорећи, у Дому Десанкином.
Како се скрама сутона хватала над Рађевином, преко Рупаваца све тамо до Рожња и Постења, ближили смо се музичком програму. Претходне вечери, на Благу Марију (4. август), блистали су Милош Зубац и „Калем”, а ове, суботње, Светлана Спајић, појац светског формата, родом из ових крајева. Одлична је била и етно група „Бисери” из Житорађе, под управом Горана Поп-Антанасковића. Важан елемент додао је Душан Ресавац изложбом инструмената и концертом са Ивицом Ђокићем.
